Some of older stories (sent by e-mail in Serbian)

1. Хиландар (Света Гора, децембар 2007, први пут)

“Ој Хиландаре, ој Србијо! Ти си једина земља којој срце лупа ван тијела!”
Њемачки туриста који је посјетио манастир Хиландар

Драги пријатељи,

ево вратих се јуче са дуго чеканог пута. Свету Гору и Хиландар и читаву атмосферу која тамо влада ћу вам покушати описати, али нисам сигуран да ћу моћи и, уопште, да се то све може пренијети овако мејлом. Такође, тамо нисам имао лаптоп тако да нисам

писао мејл сваки дан, што би било јако добро. Али потрудићу се и овако. Света Гора је мјесто између Неба и Земље – сав тај живот, тишина, поредак, море.. Монаси кажу да сваки онај човјек који бар мало у себи има призив и жељу за Господом, осјећа тај спокој, као да су одмах поред вас Господ, Богородица и сви Свети. Написаћу вам све оно чега се сјетим, јер је догађаја јако било много а вријеме на Светој Гори јако брзо пролази. Ја сам мислио да ће ми 8 дана бити много, али када је прошло хтио сам још да останем, бар до Божица. Али морао сам у Солун, “кући”.

Ноћ прије поласка нисам могао дуго да заспим. Кажу људи да се то и њима догађа. Устао сам ујутро у 5ч, узео такси и запутио се на станицу ван Солуна одакле сам узео бус за Уранополис. Изненадио сам како је сређен тај дио Грчке, подручије од Солуна до Атоса (трећег прстена Халкидикија). Све мала идилична мјеста са старим али реновираним кућама и камено поплочаним улицама.

Када сам стигао у Уранополис, питао сам једног монаха гдје узимам визу и купујем карту за брод. Мало сам имао времена да прошетам Уранополисом и поједем спанакопиту. У броду је било много ходочасника, наравно све мушкарци. Надам се да знате да је женама улаз на Свету Гору строго забрањен. У Уранополису можете да видите последњу жену. Ја сам видио само једну. Брод је био пун ходочасника, али само је нас троје изашло у Јованици, првој станици за Хиландар. На броду је ишла грчка православна музика, употпунивши ту атмосферу. Када сам изашао у Јованици, ту су већ били неки Руси из Москве плус нас тројица који смо изашли са брода. Заборавио сам да кажем, да када улазите на Свету Гору постоји нормлана визна контрола а када излазите царинске јер је Света Гора посебна монашка држава у склопу Грчке и под јурисдикцијом Цариградског патријарха.

Морам кратко да вам испричам о историји Свете Горе. Слика без тога никако не би била комплетна.
У паганско доба Атонска Гора била је позната као Аполонија (по храму Аполона), а касније је на врху бријега стајао храм Зевса по имену Атос. Предање приповиједа да се Богородица, примивши благодат Светог Духа у огњеним језицима упутила на Кипар. Али лађа на којој се Мајке Божија са Апостолима упутила на острво Кипар епископу Лазару, захваћена буром, пристала је уз обалу Свете Горе. Предање казе да се се срушили многи пагански храмови када је Богородица крочила на тло Свете Горе. Многобожци су примили Богородицу, слушали њењу проповијед, повјеровали у Христа и крстили се. И данас можете да пронађете, остатке античких паганских храмова, посуђа, па чак и скелте жртвованих људи и животиња. Посебно духовно јаки монаси се усуђују да одлазе да живе на таквим мјестима, јер су искушења изузетно јака на тим мјестима. Света Гора се од тада назива Вртом Богородице, којег је она заштитница и покровитељка. Све до 422. године жене су долазиле на Свету Гору. Те године ћерка Теодосија Великог је дошла у манастир Ватопед када се зачуо глас из Иконе Пресвете Богородице да изађе и од тог тренутка  женама строго забрањује приступ на Свету Гору. У XI вијеку број монаха се нагло повећао. Византија свесрдно помаже светогорске манастире. Тешки дани наступају за вријеме Крсташких ратова и владавине Турака. Латини су неколико манстира опљачкали и поубијали неке монахе. За вријеме Турака, Света Гора је главно мјесто очувања Православља, уз обавезу плаћања високог данка султану.Данас Света Гора, као што сам рекао, представља монашку државу којом управља вијеће од 20 монаха (из сваког манстира по један представник) плус по један орган (мислим четири монаха из четири најугледнија манстира међу којима је и нас Хиландар плус пети најугледнији даје предсједника Свете Горе).

Хиландар су основали Св. Сава и његов отац Свети Симеон. Указом византијског цара Алексија Трећег Анђела, Хиландар у потпуности долази у посјед Срба. Стефан Милутин је посебно много изградио манастир. У близини манастира се налази његов пирг, поприлично висок и добро очуван. Саборна Црква подигнута је у 14. вијеку а уз њу около се налази још 12 параклиса (мале црквице) сто симболично представља Господа Исуса Христа са 12 Апостола.

Манастир има у посједу јако велике светиње. Као прво то је Икона Богородице Тројеручице коју је заједно са иконом Богородице Млекопитатељице и пастирским штапом донио Свети Сава из једног манастира из Палестине. Ту су још дијелови Крста на којем је Господ разапет, дио трновог вијенца, крви Исусове, убрус, трска са којом је муцен, комадић смирне коју су даровали мудраци Исусу приликом рођење, дијелови моштију преко 120 светаца, икона Богородице Одигитрије коју је Свети Симеон држао на грудима приликом упокојења, оргиналне иконе Богородице и Христа из 12 вијека, двери из времена Светог Саве, штитови и оружје из Косовског боја… У Саборној Цркви с десне стране клироса налази се кивот у коме је почивало нетрулежно тијело светог Симеона, које је касније пренијето у Србију. Из те гробнице израсла је на спољашњој страни храма винова лоза, чији плодови имају исцјељитељска својства, нарочито за неплодне супружнике. Многи су случајеци исцјељења људи захваљујући само Чудотворној Икони Богородици Тројеручици или људи који су добили дјецу у поодмаклим годинама захваљујући поменутој лози. Велика је то светиња. У пожару 2004. године је изгоријело око 60 посто манастира али, хвала Богу, највеће светиње су сачуване. Реконструкција иде споро али темељно, након чега ће Хиланадар засијати пуним сјајем. Податак која говори колико је манстир духовно велик, угледан и важан за српски народ је чињеница да је око ¼ Свете Горе у посједу нашег манстира.

То је било све што се тиче историје, врло мало. То се мора знати да би се добила комплетна слика.
Смјештен сам у једној згради за госте. Све је то јако лијепо и сређено. Имао сам добру екипу у соби, а поред сам упознао још многе људе. Прво сам упознао горе поменуте Русе са којима је био руски свештеник Димитрије, прави баћуска. Много се младих задесило тада на Хиландару, лијепо смо се дружили. Први дан у спаваоницу нам је дошао, ни мање ни више него православни Њемац, који треба да постане монах на Светој Гори. Легенда је. Зове се Герасимос (када се крстио), а неће да каже њемачко име. Завршио је музику на неком угледном њемачком факултету. Са православљем се први пут сусрео прије 18 година, када је имао 20. Каже осјетио је да је то Истина. Духовни отац му је отац Пантелејмон, такође Њемац из Баден Вуртенберга који се замонашио у Хиланадару прије, мислим 15 година. Он је био љекар у Њемачкој. Обојица су 2м висине, а Герасимос је плав. Лијепо сам се друзио са њим. Други дан смо се растали уз обећање да ћемо се видјети други пут у манастиру Каракалу, гдје је он искушеник.
Све више ме је импресионирао манатир. Дошла је прва молитва. Молитве у Хиландару су као да сте на Небу, па ко не може осјетити то !? Дан у манастиру изгледа овако. Јутрење почиње у 2 часа иза поноћи и траје до 5 сати, плус Литургија, све до око 6 часова. Након тога иде ручак. На Светој Гори се никада не једе месо, а пост се држи строго по типику. Упркос томе храна је врло укусна. У току јела се не прича већ се слуша житије које чита један од монаха. За сваки оброк можете да пијете манастирско вино. Након тога сви се враћају у келије, ходочасници у собе, неко спава, неко се моли до 10 часова. Тада монаси извршавају своја послушања (од пекаре, баште до рачуноводствених послова). И ходочасници добијају послушања. Ја сам радио у кухињи и на изградњи неког зида од камена. Тамо се са задовољством ради. Истина, нису то нарочито тешки послови. У 15 часова почиње Вечерња служба и траје до око 16.30 часова након чега је вечера. Послије тога се иде у кревет и буди се на јутрење у 2 часа. Монаси се буде раније јер се моле. Овакви нису сви дани. Рецимо некад пред велике празнике одржавају се Бдијење која трају од 7 часова навече до 7 часова ујутро. Са стране имате столице и можете да сједнете ако не мозете да стојите, али те Литургије и Молитве јако брзо пролазе.
Често навече сам жетао до мора. То је око 2-3км од Хиландара. Некад сам шетао са неким монахом и разговарао а некад са мојим пријатељима које са упознао тамо. Увијек се смркне и ми онако поред мора, испод звијезданог неба, и уз звуке шакала, разговарамо..Неописиво! Једном смо се Драган и ја једва вратили. Шакали су прошли поред нас на 20м.
То је оно чега сам се сада могао сјетити. Сигуран сам да сам многе ствари заборавио да напишем, али нема везе. Ионаке се те ствари не могу никако пренијети на папир. Морате то да осјетите…

Јануар, 2008.

2. Метеори, Грчка (јануар 2008.)

Драги пријатељи,

прошли викенд заслужује да му се посвети посебан мејл. Прво је у суботу ту била екскурзија до Метеора а онда у недељу прослава Светог Саве.

Да кренемо редом. Предлажем да одмах отворите мапу Грчке која вам је у атачменту, да бисте могли да пратите руту, којом смо прошли.Све је лијепо нацртано.

Састанак је заказан за 7.20 на Камари између Младена и мене са једне стране и Милице и Грузијске са друге стране. Оне нису знале да нађу одакле креће бус. Из нашег разреда ишло нас је тринаест. Видио сам списак на ком је било око 65 људи и нема одакле нас није било. Пошто није било мјеста у великом бусу нас тринаест смо добили мањи бус. Било је одлично што смо сви ми били смјештени у истом бусу. Било је то алфа дио (моје одјељење) мини бус. Ту је још била једна симпатична Гркиња која ради у секретаријату и водич. Пошто смо се ми одмах почели шалити нешто на грчком са водичом а посебно са том дјевојком, водич је рекао да ће све причати на грчком што се касније испоставило као добро. Пут је почео добро, уз напомене о Солуну што ћу и ја вама кратко напоменути. Солун је град мјешавина медитеранског и балканског утицаја. Врло је лијепо овде видјети како се ти утицају лијепо прожимају. Врло мало осјетите у самом граду јак медитерански утицај са посебном архитектуром и вегетацијом а и, исто тако, јак балкански утицај какав имате нпр. у Београду. Солун је такође други по величини и важности град цијеле и први сјеверне Грчке. Као што су се наши српски простори налазили на вјетромјетини сви највећих и, за нас, најкрвавијих сукоба, тако је исто Солун заузео такав положај у грчком свијету. Измјењалу су се ту многи владари, многе државе, тло куда су ходали многи Хришћански свеци, тло натопљено крвљу многих мученика који се нису хтјели да се одрекну Истините вјере у Христа Бога, земљотреси и друге природне катастрофе.. Све је то некако обликовало свијест и изглед овог простора. Град је основао краљ Касандар, крајем 4 вијека п.н.е. У почетку се град звао Касандрион али није дуго задржао то име. Краљ Касандар је био македонски краљ. Назив Касандрион је убрзо промјењен у Тесалоники по жени Касандра и полусестри Александра Македонског . А она се управо родила када је њен отац Филип и освојио Тесалију (јужнију грчку покрајину)- (Θεσσαλοί + Νίκη. побједа над Тесалијцима). У другом вијеку п.н.е пада у руке римске империје из ког периода остаје и данас неколико грађевина (дио  зидина, Галеријев  лук са паганским храмом Ротондом, лука..). Галеријев лук је био спојен са Ротондом која је била посвеђена Зевсу (у Грчкој су се задражали грчка паганска божанства) али када је Византија дошла, Ротонда је освештана и постала Хришћанска Црква. Наравно, долазак Турака није могао заобићи и солунске Цркве, па ни Ротонду (Црква Светог Ђорђа) гдје  је додат минарет.

Грци су одмах након збацивања турског јарма срушили све џамије у Солуну тако да практично данас не можете да видите џамију у граду и околини. Заправо постоји једна џамија у центру без минарета која ће послужити као станица за метро. Преживио је један минарет управо на Ротонди којег Грци нису могли да сруше јер то није дозволио УНИЦЕФ, тачније комисија за заштиту свијетске културне баштине.

Након подјеле Римског Царства Солун припада Источном Римском Царству (Византији) и то као њен други најважнији град. У току владавине Византије град су покушали да угрозимо и ми Словени, Сарацени и још неки али град је из сваког напада излазио јачи и достојанственији у славу Царства у којем се налазио. Посебна велика разарање град је преживјео под 40-огодишњом  владавином Крсташа, али опет се град 1246. враћа Византији. 1430. године пада под Турску власт под којем ће остати око пет вјекова. О турској владавини нећу много писати јер смо и ми имали сличну причу (набијање на колац, одвођење у јањичаре…). Само ћу реци да је Грчка Православна Црква одиграла огромну улогу у одбрани и ослобођењу свега грчког од Османлијске Владавине. У току Првог Свијетског рата, Солун је кориштен као база савезничких снага у рату против проњемачке Бугарске. Посебну велику улогу у пробоју солунског фронта су имали Срби. Данас се у Солуну налази српско војничко гробље Зејтинлик из тог времена као вјечно свједочанство српском и грчком народу. У Другом свијетском рату град је био око три године под нацистичком окупацијом и доста је уништен у савезничком бомбардовању. У Грчкој је шездесетих година 20-ог вијека вођен кравав грађански рат између комуниста и републиканаца (тада боље речено десних). Сјевер Грчке а посебно Солун је био комунистичко упориште. Слава Богу па та пошаст од комунизма није однијела побједу у Елади и никада није завладао овде. Данас у граду можете да видите те трагове историје на сваком ћоску. Ако желите да се прошетете Византијом, можете (изнад мог стана), Цркава је јако много, римских амфитеатара и сл. То је било мало о Солуну, сада настављамо пут до Тесалију, уз краћа задржавања на занимљивим мјестима којих је у Грчкој јако много.

Даље смо наставили пут спустајући се јужније. У даљини су се назирали снијежни врхови Олимпа. Ова величанствена планина се полако приближила као и незаобилазно мјесто свих српских школских екскурзија, Катерини (Паралија). Није било тешко погодити. Одједном ми се вратио филм двије и по године прије. Као да сам поново чуо глас нашег водича Ратка уз поновно пролажење уским путевима који повезују градове овог дијела јужне Македоније уз море. Надао сам се да ћу видјети и Пантелејмон, мјесто гдје је био смјештен само мој разред, IVa, али нисам успио. Тај дио Грчке, тик уз море, испресјецају планински ланац Пијерија и Олимпа сто чини један врло лијеп склад заједно са плаветнилом мора. Катерини је град релативно новијег датума, плод развоја туризма. Подјељен је у неколико дијелова, и један од њих је добро позната Паралија. Простор посједује јако лијепе плаже и друга је област по броју туриста (класичног љетног туризма- хотел, плажа, дискотека). Простор је, такође, био позорница бурних историјских збивања. Посебно су значајна налазишта из времена македонске државе (Вергина) као и других периода (Дион). Али пошто вам сада пишем о томе само шта сам сада видио и чуо, ове ствари неће ући у овај мејл. Даље путујемо уз Олимп и из даљине уочавамо село Литохоро. Кажу да је то јако лијепо село такође развијеног туризма. Село је полазиште свих оних који се успињу на Олимп. Кад смо већ код планина, морам реци да Грци имају неколико скијашких центара, врло лијепих. Необично је видјети да у Грчкој, коју сви замишљамо, као изразито љетну земљу, неко дође да би се скијао и санкао. Бразилци су први пут у свом животу доживјели снијег управо у Грчкој.

Након тога је услиједила прича о митологији, али пошто је то мени глупо и плод маштовитог човјека  (најједноставније речено), нећу трошити ријечи на то. Ко жели о томе да зна више, интернет врви са тим што је ,можда, један од узрока што се Грчка данас прије замишља (за људе који никада нису били овде) кроз Партенон и Зевса него као једна, прије свега, Православна земља са још љепшом и интерсантнијом умјетношћу.

Полако смо прешли у јужнији грчку покрајину Тесалију.  Тесалија је област са највећом равницом у Грчкој окружена са неколико околних планина (Пиндос, Оса, Олимп) што сачињава природни прстен. Област је идеална за пољопривреду тако да у току пута Тесалијом можете да уживате у засадима, највише лубенице и памука. Ово је детаљ са екскурзије пошто је сада била зима и могли смо само да уживамо у празним пољанама. Мени се Тесалија јако много свиђа, има неку посебну атмосферу. Нешто слично као када путујете нашом Војводином.

Постоји један историјски податак везан за Тесалију. Познато је да су Тесалијски полиси кроз разне догађаје кроз историју покушали да остану независни. Тако се у току трајања Пелопонеског рата, већина Тесалијских градова обогатила, продавајући истовремено коње и пољопривредне производе, објема зараћеним странама, и Атињанима и Спартанцима. Мислим да је јасно гдје су настали чувени грчки трговачки гени. У току 14. вијека Тесалија постаје српска провинција након чега је дуго одолијевала нападима Турака али на крају пала. Главни административни центар Тесалије је Лариса. Прошли смо поред града тако да ћу вам само реци неколико напомена да не трошим тему. Лариса има око 250.000 становника и важан је саобраћајни чвор који повезује сјеверни и јужни дио земље. Након тога прошли смо родно мјесто нашег учитеља Никоса, Трикалу.

У даљини су се назирали масивни дивови – гигантске стијене величине од 100 до 150 метара на којима су монаси вијековима тражили и траже мир и што боље посвећење молитви и подвигу. Прво смо прошли кроз мало мјесто Каламбака које се налази у подножју Метеора. Врло је сређено и скоро свака кућа је или таверна, или хотел или продавница. Кажу да овде живи највећи грчки националисти. На сваког ћоску можете да видите грчке плаве и жуте византијске заставе. Метеори су само по себи, ако их само посматрамо са туристичком аспекта, велико чудо природе. Сигурно једно од највећих геолошких чуда наше планете. Импресивно је видјети те велике камене гиганте које се поносно уздижу изнад Тесалијске равнице.

Са друге стране, метеорски манастири су главни центар грчке духовности, послије Свете Горе. Тражећи мир и бољу везу са Господом, први монаси су населили ове стијене почетком 14. вијека. Прву организовану монашку заједницу организује Св. Атанасије Метеорски, мало касније у 14. вијеку. По њему је читав комплекс добио име. Морам да цитирам нешто врло лијепо из књиге о Метеорима:

” Манастирски живот, у оквиру Православне Цркве, је институција од Бога установљена, која је условљена посебним призивом и специјалним даром Духа Светога. Сврха монаштва је посвећење, обожење, кроз послушност и молитву. Монаси улазу велики напор дању и ноћу постећи, вршећи бдијења, радећи, молећи се многобројним топлим молитвама и молбама, не само за своје спасење, него за спасење цијелог човјечанства..”

Од тада се оснивају 24 манастира заснованим на канонима (монашким правилима живота са Свете Горе). Ни метеорске манастире није могла заобићи историја која је овде у Грчкој тако брзо мјењала градове, грађевине и земљу али не и људе. Од свих тих манастира данас је активно шест манастира: Велики Метеори (Преображење), Варлаам (Сви Свети), Св. Тројица, Свети Стефан, Русану и Свети Никола Анапавса. Први манастир који смо посјетили је женски манстир Св.Стефана. Ово је најприступачнији метеорски манстир, највише изграђен у 14. вијеку. Манастир је бомбардован 1943. Највећа реликвија манастира су мости Св. Харампија (заправо лобања) и на његовој икони се налази велика количина златног накита као захвалност изљечених људи. Манастир, поред Цркве, има прелијеп музеј икона, разних рукописа и свештених одежди. Након овог манастира смо отишли у највећи метеорски манастир, који се тако и зове – Велики Метеори као и Преображење (Метаморфозис). Манастир је основао горе поменути Свети Атанасије Метеорски у 14. вијеку. Након његове смрти манастиром управља Србин, монах Јоасаф, свјетовно краљ Јован Урош Палеолог. Водицч ми је реако да је он био син од брата цара Душана. Манастир је прелијеп. Посебну чар цини пењање стрмим степеницама са које имате јако лијеп поглед на тесалијски равницу .

Поред прелијепе Цркве са живописним иконама, незаобилазно мјесто у манастирком комплексу представља музеј и трпезарија. У трпезарију су сада ставили неке слике из грчког Устанка против Турака које нису биле када сам био овде са екскурзијом. Нису могао да вјерујем када сам стао испред њих. Посебно испред једне гдје се види како православни свештеник води Грке у борбу са Турцима, високо и достојанствено уздигнуте главе. Стајао сам 5 минута и нисам могао да вјерујем какво је надахнуће морао да има сликар да наслика таква ремек дјела. Свим снагама покушаћу да пронађем те слике да их и ви видите. Ако ниста, узећу од Паула оно сто је он кријући успио да услика.

Након тога, отишли смо на ручак у један ресторан у Каламбаку који је био скуп. Али нисмо бирали, били смо јако гладни. Пут “кући” је прошао лијепо. Мало смо се шалили, мало поново спавали, па понекада глупа арапска фора (коју редовно прати оно КУКУ! из Црне Горе), па опет мало сан…И тако некако смо стигли до Солуна у 21 час навече. Било је јако лијепо.

Јануар, 2008.

 

3. Атина (мај 2008)

Драги пријатељи,

након свега што сте до сада прочитали дошло је вријеме да посветим један мејл Атини, престоници Грчке. По трећи пут сам је посјетио прије седам дана па ћу вам сада написати неке од импресија.

Као што сви знате, Атина је престоница Грчке и град у којем живи близу 40% становника Грчке. Иначе, када смо већ код тога, Грчка је јако урбанзована  држава јер само у Атини и Солуну живи близу 60% становника цијеле Грчке. Тако путујући Грчком имате осјећај да сви живе само у ова два града, посматрајући прелијепе али пусте предјеле грчке земље. Није баш да нема села, али она су јако мали и нема их тако мало као сто се мисли. Сјетите се оних села код оца Василија од око 100 становника.

Да се вратимо на Атину. Атина се према до сада пронађеним изворима насељава између 2700-3000 г.п.н.е. Ово подручије старе Грцке није било прво које се развило у државу (полис). У Атини се то десило нешто касније од Микене и критских цивилизација. Прва племена су Атину населили на Акропољу, једном од три брда који се уздижу изнад града. Прво је ту подигнута палата монарху који је владао том племенском заједницом а касније, када је у Грчкој измишљено поштовање дванаест божанстава, су се ту почели градити пагански храмови. Данашњи Партенон, пагански храм посвећен богињи мудрости Атини, је саграђен у петом вијеку. За стварно поријекло имена града се тачно не познају извори. Међутим, као за већину ствари из античког свијета постоји мит и за ову недоумицу. Према том миту Атињани су се двоумили ко ће бити њихов бог заштитник. Ужи избор је пао на Посеједона, бога мора, и Атину, богињу мудрости. Према миту Атињани се нису могли одлучити, и тражили су да виде шта им које божанство може понудити. Посејдон је забио своје трозубо жезло  у земљу и кренула је вода да тече. Као изразитом медитеранском граду, недостатак воде је и Атини причињавао велике проблеме. Међутим, одлука је пала да заштитник града буде богиња Атина, понудивши маслину. Према том миту, маслина је у Грчкој први пут засађена на Акропољу. Тако је град назван Атина а не Посејдон. Кроз цијелу историју старе Грчке, Атина је била у врху развоја, борећи се за то мјесто са сигурно највећом војном силом грчког свијета, Спартом. Иако је Атина имала јаку морнарицу, у копненом рату није имала шансе против Спарте, што се видјело у Пелопонеском рату. Међутим, кључно савезништво су остварили у рату против Персијанаца, тако спасивши и европску културу. У току византијског периода Атина није имала тако велику улогу као Константинопољ и Солун (Тесалоники). Али као и такав град, у Атини из тог периода остају многе Цркве. Негдје сам прочитао да је Атина први град у свијету по броју православних Црквих (500). У току грчког устанка против Турака (1821-1834) престоница Грчке је био град Нафплион, јер је почетак грчког устанка кренула са Пелопонеза. Након устанка престоница је поново постала Атина.

Трећи пут када сам стигао доле, имао сам највише времена да се сетам и видим неке ствари. Први пут сам био са школом па су тада ствари, мање више, планиране унапријед. Исто тако, мало сам сам боље упознао уже градско подручије па сам могао сам да ходам без страха од губљења. Никада се тога и нисам бојао, али не осјећа се скроз опуштено када си сам у тако огромном граду. Треци пут ми је било одлично! Генерална слике је да је Атина јако лијеп град, много велики, поприлично чист, сређен и пријатан. Иако ту живи око 3,5 милиона људи, атмосфера није иста као и код других свијетских метропола, како их описују. Посебно од Олимпијских игара, Атина се знатно модернизовала. Скоро цијели град је повезан одличним везама јавног превоза. Ја сам користио метро, који је јако модеран и врло једноставан за сналажење. Такође, јавни превоз је и у Атини, као у Солуну јако јефтин.

Прије знаменитости да опишем кратко рељеф Атине. Цијели град је смјештен у долини између падина три планине – Егалеа, Парнасоса, Пендели и Имитос и на јужној страни са заливом Сароникос. Посебна љепота града  долази до изразаја ако погледате са неког од три атинска брда (Акропоља, Ликавитоса и Филапапоса). На једној страни брда гдје се мало даље узгаја винова лоза, према југу плаво бескрајно море, а на трећем крају насељена мјеста са карактеристичном грчком стамбеном архитектуром заједно са многобројним споменицима из богате прошлости. Крећући се од југа Тесалије, све је мање зеленила. Тако и у Атини, раскошне зелене површине нису могле да се задрше у некој великој мјери. Међутим, у самом центру Атине, преко пута трга Синтагма, постоји велики зелени парк (шума) у којег када уђете немате осјећај да сте у граду од који има око 4 милиона становника.

Сто се тиче ствари које можете да видите оне су многобројне. Дефинитивно, за то вам нису довољна један или два дана. Чим сам дошао трећи пут прошетао сам Плаком. Плака је четврт испод Акропоља, нешто слична Скадарлији у Београду са додатком понеке Цркве, античких грађевина и модерних продавница. Сасвим друго рухо Плака добија ноћу, испуњена звуком грчког бузукија од уличних свирача  из многобројних таверни смјештених уздуж  улице. Са неких дијелова Акропољ је видљив и чини се као да је изнад вас свега неколико метара. Нешто више је трг Синтагма који се често назива срцем Атине јер су око њега смјештени пословне зграде и хотели. Одмах преко пута је зграда Парламента која је некада била Краљевска Палата из периода када је грчка била монархија. Испред зграде, тачније испред споменика Незнаном јунаку, поносно стражаре  евзони једна од највећих атракција града. Сваких сат времена се мјењају, у претходно одређеном обреду који посјећа на неки грцки плес, гледајући покрете ногу.

Даље, сам прошетао улицом која води поред зграде Парламента. Већина зграда и улица су обновљење не губећи аутентичан изглед. У тој улици се налазе многобројне Амбасаде као и неколико музеја. Посјетио сам византијски и војни музеј. Византијски је јако добро организован и доноси пресјек кроз цијелу историју тог величанственог Царства. Војни музеј садржи све од хеликоптера до средњовјековног мача. И овде сам се одушевио колико Грци не заборављају своје хероје. Поред дијела посвећеном “херојском Кипру” и рату тамо ту је дио посвећен двојици грчких војника који су погинули у Корејском рату. Величанствено!

Даље сам прошетао до једног од три атинска брда. Имајући много времена, кренуо сам полако да се успињем на Ликавитос. Иако се цини да се његов врх уздизе много изнад града, пењање се не чини као неки алпинистички подухват. Први дио се пењете постепено степеницама куда свакодневно пролазе људи који живе у зградама смјештеним испод самог брда. На другом дијелу, одмах испод највећег успона можете да узмете воз (жицару) или да и даље наставите нешто стрмијим степеницама уживајуци у све љепшем погледу на Атину. Одлучио сам се на варијанту пењања! Било ми је глупо да се возим са америчким и јапанским бакицама и декицама у жичари, плус да плаћам то све 6 евра. Полако је поглед бивао све величанственији а Црква Светог Ђорђа на врху све близа. Коначно сам стигао и сјео да се мало освјежим пићем. Коначно сам био ту послије 2,5 године, и све је исто. Цак и човјек који продаје сок из корпе. На самом врху је и прелијепа бијела Црква Светог Ђорђа као и звоник. Ту сам мало прицао са неким Грцима, од којих један има сина доктора који је за вријема рата код нас помагао наше људи који су требали помоћ. Иначе, када смо већ код Грка да вам кажем нешто. Ово је невјероватно колико су ти људи отворени и спремни на разговор. Када сам ишао у Атину у купеу се њих седморо распричало као да су се познавали  100 година. Ја сам на почетку помислио да се сви знају, међутим ту су се срели први пут. Тако лагано почињу разговори да је то понекада па и нашим људима чудно.

Да се вратимо на Ликавитос! Нешто ниже можете да видите прелијеп амфитеатар гдје се одржавају разни концерти и позоришне представе ако и кафић који уз прелијеп поглед може да понуди најјефтиније пиће од 4 евра. Али вриједи! Након спуштања са Ликавитоса имао сам времена да одем метроом далеко ван града до Олимпијског комплекса, захваљујући јако доброј мрежи овог јавног превоза. Иначе сав онај луксус, све оне уложене силне паре данас су знатно избљедиле. Олимпијски комплекс (главни стадион, базени, тениски терени и друге зграде) данас дјелују поприлично напуштено, чак и мало запуштено. Одржавање олимпијских борилишта након игара је скупљи дио пројекта тако да већина њих се сруши након такмичења или доживи судбину централног борилишта атинских Олимпијских Игара 2004. На стадиону се не играју редовно утакмице изузев понеке националног тима.

У Атини сам још  посјетио  нека мјеста. Између осталих трг “Омонију” и хотел “Ла Мираге” у којем сам био смјестен са екскурзијом 2005. Убрзо дошао је крај мог боравка у Атини, због воза који се спремао да се упути ка сјеверу. Тако и овај мејл приводимо крају јер је већ касно и вријеме за спавање.

Мај 2008.

One Response to Some of older stories (sent by e-mail in Serbian)

  1. Милош says:

    Миленко, сјајни су ти путописи, заиста сам уживао читајући!!!
    Грчка, моја друга земља!!!
    Поздрав!

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s